Шабац

Данас је нека нирвана и склад, па сходно томе узех да напишем нешто. Оно што ме погађа јесте да је мој град, постао град цигана и сељака (не ових са села они су кул, они нас хлебом 'ране). И у стилу Милана Мледонивића фронтмена групе ЕКВ и ја ћу рећи, ''Овај град је некад бацао светла далеко, овај град би могао боље''. А тиме хоћу рећи да је Шабац некад био град шале и сатире, град пун живота и неког свог јединственог шмека, град добре забаве, добре музике, кафана. Шабац је био град Чивијаша, а сада је град дебила, и то кажем одлучно, јер не постоји ништа што би ме убедило у супротно. Град који је некад био град панкера (читај Гоблини) сада је град неких Шаулића, Сакића, Салкунића, који су ми се искрено попели на орган врсте полни! Немам ја ништа ни против потурица ни против цигана, свако живи свој живот. Ја имам само један проблем, тешко подносим људску глупост. И боли ме да видим да у мом граду главну реч воде осведочени кретени и људске карикатуре. Више мозга имају клошари из великог парка од наведених. Што даље имплицира да је будућност града у рукама умноболних кретена. Стога их ја нећу удостојити да своју будућност делим са њима. Мада шта знам мозда је то талас новог времена па и то што смо провинција, искрено и мислим да је проблем што смо мали град у провинцији. Али шта је ту је, не можемо учинити да Шабац постане престоница и да има 2 милиона становника. Остаје ми да плачем над судбином града, али чак ни то нећу кад се други паметнији од мене нису цимали, него запалили одавде зашто бих ја изигравао неког јунака, јунаци гину први, тако мене мама учила, а моја је мама увек у праву. Шалу на страну ко имам се општи са кевом. Сваки пут кад пијемо наздравим да се сви они навуку на дрогу и коцку, можда испадне да сам лош човек, али кретен свакако нисам, а знам да нисам ни лош, само сам објективан. А истина није данас на цени. Него, ''лажи ме да дуже живим''. А моји другари они прави момци, вредни људи, су напустилуи државу, не видим зашто бих ја остао у маленом градићу на Сави.

Осећај

Осећај

Комплексна је ситуација када неко тихо уђе у твој живот, који је у том тренутку неиспуњен, и свему да смисао, када спознаш неког сличног себи, неког чији осмех може да те ораспложи било када. Неко са киме ти дан почиње и завршава се. Неко ко зна како је живот тежак, и како игледа борити се за себе. Али и неко ко има неког другог, ко је у твом животу битан фактор. Па нееееееее ово се мени не дешава! Убеђујеш себе али нема смисла.... Ништа више нема смисла....