Епска најава

Постоје тренутци у животу када мораш да будеш бољи од других, када мораш да иступиш из масе и то кажеш гласно. Данас нико са сигурношћу не може рећи да је најбољи да ће сигурно проћи. Али нико ником не може одузети веру у себе. Непостоје мали људи или велики људи, постоје само они који су учили и они који нису. Ко то може коме да прети на ничијој земљи да ће проћи на буџет или да ће платити годину. Данас сви изговорају Његово име и моле му се за помоћ, ко је Он да уради пријемни матурантима видећемо, када дођу резултати неколико дана после испита. Адекватна реченица за овај тренутак би била, ''Бој не бије добра хемијска, но бој бије памет у кандидата''. Нека буде оно што бит' не може, да сви на буџет упишу.
Добродошли на Факултет Техничких Наука у Новом Саду будући дом ових матураната.
Из катедре испит ће водити три арбитра три професора, три мускетара, три борца за правду и знање, иначе један занимљив детаљ они су плаћени за овај посао 2000 РСД што је за 12,9% више од просечног примања професора у Сомалији. Учесницима је подељено освежење како не би дошло до нечега што се скоро десило на једном од београдских факултета где је 14 младих матурант збринуто због јаког напада панике. Иначе занимљив податак да тих 14 младих коју су завршили у болници није урадило до краја пријмни.

Све је спремно за почетак чека се да министар да знак....

Посвећено Александру Стојановићу.

Сексес или ти Успех

УСПЕО САМ! 

После 2 квалитетно спискана сата на истраживање, како, чиме и где направио сам овај гиф себе. Е сад што мало личим на нељуда то је нешто друго, али опуштено чујем да у комшилуку потписују петицију да се шишам, тако да ћу кроз пар дана и ја да личим на човека.

Дела

Ја немам никог пречег од себе у животу. Нисам саможив, нисам ни себичан, то знају људи који ме добро познају. Али долазим до схватања да тешко постоји која особа за чији живот мислим да је важнији од мог. Ствари се у животу заслужују, ако си човек, ништа се на тацни не добија тек тако, бар је код мене тако. Тако исто мислим да неко заслужи то дело да је потурим своја леђа уместо његових мора да се потруди, да ми докаже неке ствари да ми је искрени пријатељ или човек који ми жели истниско добро. Доказивања су ЈАКО битна ствар. То су дела која истински говоре о нама самима, о нашим људским особинама и манама, о нашем карактеру. И искрено ако причамо о људским особинама, једна од њих свакако јесте жеља за доказивањем, жеља да докажемо да смо бољи, јачи и истрајни од других, Доказивање сматрам јако битном људском карактеристиком и доказом човечности. И није узалуд речено да дела говоре увек више од милијарду речи.

                      

 Ко жели нађе начин, ко не жели нађе изговор.

Наша прича

Љубав... Сви се питамо шта је важније, бити вољен или волети, то је као да питамо птицу које је крило важније лево или десно, то сам негде прочитао, и сматрам да је тачно. То не бира памет него срце... Тихо, најтише, ушла је у мој живот окренула га наопачке, неким стварима дала смисао, а онда као снег зими са првим сунцем почело је да се топи нешто, нешто што је тој нашој причи давало смисао, почело је да ме буди из сна, и да ми лупа шамаре реалности и суровости живота. А ја сам хтео, да будем њен, цео, да јој будем све, да будем онај који је буди, нежно, онај који је чува од других, онај који ће је слушати, њеном животу који је у хаосу дати смисао. Да је браним од других, да јој будем подршка, њена радост. За узврат ја нисам ништа тражио, ништа што људско биће другом не би могло пружити. Хтео сам само да буде поред мене, да када ми је тешко да ми њен осмех да снагу, радост. Њене очи да ми буду огледало и којима би се само ја огледао... Али... Увек има оно ''али''... Maштао сам о томе како се љуби, како ће се осећати када прође својом руком кроз моју косу, како ће се јој бити када осети мој дах на свом врату, шта ће ми речи када јој будем на ухо шапутао оне најлепше речи које никад није чула, увек се питао да ли би она мени рекла нешто слично, узвратити, или ме чврсто загрлити и пољубити као неког кога зна цео живот а дуго га није видела а ко јој пуно значи, ето све се то питам... Замишљам и на јави и у сну, будан сањам њене додире, моју руку у њеној... Али... Све праве љубави су тужне.

Дечко који је обећавао - ПРВИ ДЕО

Ми клинци смо га тада гледали као неко божанство, неког ко је супериорни од нас, неко чија је реч била много паметнија, и ако га старији људи нису сматрали паметним, нису га чак ни сматрали баш нормалним, сматрали су да је луд. Луд у смислу безобразан, неко ко не полаже рачуне, неко ко кад крене од куће каже отишао сам или чак ни то не каже, само оде. Бунтовник, који је имао успех код жена. Можда је то било зато што смо моје друштво и ја имали само 13 година и што смо били у годинама када смо најповодљивији, али за нас је он био дечко који је обећавао. Неко ко би по нашем мишљењу успео у животу, ко би за пет година имао, добар ауто, лепу жену, испунио сан младог човека. Када би га некад срели на баскету и када би он пристао да игра Американаца са нама клинцима, уживали би смо да служамо његове приче из излазака, о томе како је успевао и коју девојку да одвуче у кревет, или задње седиште његовог аута па чак и хаубе аутомобила, за нас су те приче тада биле узбудљивије од порно филма, који је тада био чиста реткост наћи и погледати, ми тада нисмо имали интернет као сада, ако би имало срећу да после поноћи гледамо Палму видели би нешто о чему би маштали наредних месец дана док то поново не видимо. Елем, да се вратим на причу, да нам је неко други те приче причао не би нам биле занимљиве, али оне је био наш идол, Ако би он неком од нас рекао да му је ружна мајица, тај је никад не би више обукао, ако би рекао да му се свиђа његова сестра овај би све урадио да е њих двоје зближе... Кад се све сведе на нулу, био је човек за којег би ми клинци урадили свашта. Бавио се аутолимаријом, као и мој тата. Е ту моја и његова прича почиње да се уплиће... Једног дана сам чуо од тате како би он могао да дође да ради код њега, што би значило да би ми био сваки дан у кући, што је даље значило да ћу се наслушати а и нагледати свакаквих прича. Био сам поносан на то, што ће он проводити 10 сати сваког дана код мене, мислим да су ми чак и другари завидели на томе. Ствар је у томе што је он према мени имао однос не као остали, то је био однос пун поштовања и ако је он старији од мене 9 година, што је мене фасцинирало. Имати старијег другара, брата па још са таквим причама и искуством, био је сан сваког мог другара, стога се надам да разумете моју опседнутост тада њиме.

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Шабац

Данас је нека нирвана и склад, па сходно томе узех да напишем нешто. Оно што ме погађа јесте да је мој град, постао град цигана и сељака (не ових са села они су кул, они нас хлебом 'ране). И у стилу Милана Мледонивића фронтмена групе ЕКВ и ја ћу рећи, ''Овај град је некад бацао светла далеко, овај град би могао боље''. А тиме хоћу рећи да је Шабац некад био град шале и сатире, град пун живота и неког свог јединственог шмека, град добре забаве, добре музике, кафана. Шабац је био град Чивијаша, а сада је град дебила, и то кажем одлучно, јер не постоји ништа што би ме убедило у супротно. Град који је некад био град панкера (читај Гоблини) сада је град неких Шаулића, Сакића, Салкунића, који су ми се искрено попели на орган врсте полни! Немам ја ништа ни против потурица ни против цигана, свако живи свој живот. Ја имам само један проблем, тешко подносим људску глупост. И боли ме да видим да у мом граду главну реч воде осведочени кретени и људске карикатуре. Више мозга имају клошари из великог парка од наведених. Што даље имплицира да је будућност града у рукама умноболних кретена. Стога их ја нећу удостојити да своју будућност делим са њима. Мада шта знам мозда је то талас новог времена па и то што смо провинција, искрено и мислим да је проблем што смо мали град у провинцији. Али шта је ту је, не можемо учинити да Шабац постане престоница и да има 2 милиона становника. Остаје ми да плачем над судбином града, али чак ни то нећу кад се други паметнији од мене нису цимали, него запалили одавде зашто бих ја изигравао неког јунака, јунаци гину први, тако мене мама учила, а моја је мама увек у праву. Шалу на страну ко имам се општи са кевом. Сваки пут кад пијемо наздравим да се сви они навуку на дрогу и коцку, можда испадне да сам лош човек, али кретен свакако нисам, а знам да нисам ни лош, само сам објективан. А истина није данас на цени. Него, ''лажи ме да дуже живим''. А моји другари они прави момци, вредни људи, су напустилуи државу, не видим зашто бих ја остао у маленом градићу на Сави.

Осећај

Осећај

Комплексна је ситуација када неко тихо уђе у твој живот, који је у том тренутку неиспуњен, и свему да смисао, када спознаш неког сличног себи, неког чији осмех може да те ораспложи било када. Неко са киме ти дан почиње и завршава се. Неко ко зна како је живот тежак, и како игледа борити се за себе. Али и неко ко има неког другог, ко је у твом животу битан фактор. Па нееееееее ово се мени не дешава! Убеђујеш себе али нема смисла.... Ништа више нема смисла....

Мачва и ја

Мачва у почетку мог живота није заузимала неко посебно место у мом животу, вероватно јер сам одрастао у околини у којој су сви навијали за београдске клубове, па сам и сам под тим притиском симпатисао Црвену Звезду. Како сам постајао све старији, моја интересовања су се мењала, тако да сам све више времена посвећивао спорту него музици. Неуспела фудбалска каријера ме није одвојила од фудбалског терена, са траве прешао сам на трибине. Волим фудбал, признајем, то је посебна игра, ако волиш да га играш онда волиш и да га гледаш, ако си мало емотивнија особа онда га на другачији начин гледаш. То је моја 16-та година живота, једног дана пролазио сам поред мачвиног стадиона, Мачва је играла првенствену утакмицу, на стадиону је било врло мало људи, било ми је жао да један такав клуб, који у нашем граду важи за фудбалску величину има такву мизерну посету и поред лоших резултата. Пошто сам од рођења био осова која је волела и поштовала своје, осетио сам неки позив да кренем на утакмице, тада на Мачви још није постојало организовано навијање, то ме нијо толико у то време занимало. Јер сам само желео својим присутвом на стадиону да дам подршку Мачви, да дам свој допринос за свој град и његов спорт.  У том тренутку се јавља и организовано навијање на Мачвином југу, један од мојих најбољих другова из школе био је у причи везаној за групу и име ШАНЕРИ ШАБАЦ. Питао ме је да ли желим да кренем да навијам са њима, рекао сам да већ дуже време планирам да кренем соло на текме, али пошто идеш и ти ићићу са тобом. Прва моја текма и у навијачком смислу била је против краљевчке Слоге, предпоследње колу, утакмица која није ништа у резултатском смислу значила, Слога је те сезоне већ биал осигурала пласман у другу лигу. После утакмице, отишаи сам на вопи са пар тада само познаника да попричамо и томе да ли желимо да идемо на Мачвине текме организовано у виду навијачке групе, понесен утиском са утакмице рекао сам да желим, и све је почело... Последња утакмица у сезони 2008/2009 била је и моје прво гостовање, утакмица се играла на Убу... Изгубили смо, као против Слоге... Но то ме није поколебало у намери да наставим да бодрим највећи шабачки клуб и један од најстаријих у Србији. Е сад морам да признам да сам на почетку свега ту Мачву само поштовао, временом, када сам пролазио стотине километара само због ње, када сам се стварно радовао због њених победа, када сам био најтужнији човек на свету када изгуби, када сам имао проблема због ње, када је моја личност и образ доведен у питање само због тога што сам бранио име ФК МАЧВА старо 92 године, јер никада ниасм дозвољавао нити ћу икада дозволити да се име једне такве иституције вређа и омаловажава без икаквих основа. Када се цео  живот и љубав према нечему свела на црвено-црну боју, схватио сам да сам се променио као особа и да ми се живот променио. Почео сам да живим животом Ултраса, викенде сам проводио на текмама, стекао другаре за цео живот, екипу која је лојална, са којом сам прошао пуно лепих ствари али и ружних, те ствари су нас само чиниле јачим, не само нас него и нашу љубав према једном од најстаријих клубова у Србији. Мачва сада у мом животу, заузима важно место, када то кажем људима смеју се, јер су учени да то могу само Титови близанци. Признајем мрзим их, али их поштујем, наравно моја мржња према њима није и никада неће бити ни у пола већа од моје љубави према Мачви! Свој живот не могу да замислим без Мачве,а недељу без Мачвине текме. То опсесија прерасла је у љубав која се не може заборавити ни искоренити! Сама помисао на то да бодрим такаву фудбалску величину стару 92 године, која је играла фудбал 26 година пре неких партизана и петокрака, мене чини срећним и поносним Шапчанином! Где год да је био у где год да ја живео у будућности!

Да напоменем само да је сам ово писао пре 2 године, и да видим има великог помака у мом размишљању, све је то прерасло у страст, само не више тако клиначки.

Забринути песник

Рећи да је неко материјалиста, за мене бар, значи да та особа своје највећа задовољства тражи у скупим стварим, новцу. Која такође мишљења о другим људима гради према величини њиховог џепа, начину облачења... Е сад, ја се слажем да је лепо имати у животу неке ствари, попут новца, скупе гардеробе, али то те не чини човеком. Када се човек моли Богу обично се и паре спомињу, јер нажалост јако је битан сегмент живота. Али када човек мало боље сагледа, када уђе у свој најдубљи део душе, ума, схвати да га срећним не чини гомила новца, скупих ствари, лаких девојака. Већ људи, богатсво је за мене да имам око себе праве људе, своју породицу, да су они добро, да су срећни. Вероватно је и тим материјалистима породица важна, али никада о томе нису ни размишљали, јер од брда не виде планину. Када се већ створи таква атмосфера да је монета окидач добрих односа, бракова, веза, све је више људи који цене материјално и они онда кроје моду или шта је ин шта аут. Кога прогласе дебилом или чудним тај остаје такав до смрти, можда је моје мишљење такво јер сам ја врло млад, можда се једном те све будале отрезне и као схвате неке ствари, али чисто сумњам. А доћиће тај тренутак када ће и они свој живот да преиспитају, тај тренутак је онај када је све око тебе црно када нестају људи које волиш, када зло закуца на твоја врата. Онда више није битно ништа, паре, лепота, слава, ништа! Онда траже било кога са киме могу поразговарати, неког ко није богат, леп, неко ко ће им пружити утеху. А онда када ''опасност'' прође, и то превазиђе вратиће се својим истомишљеницима. Причам о људима из овог маленог градића Шапца, који је постао сељанија велика! И када причам о тим људима и глави имам пар особа на неком брегу како поносно стоје јер су неко и нешто, а уствари имају то захваљујући мами и тати, а нису нико и ништа, и много сличних њима око њих стоје и гледају их као узор. Људи који кроје шта је ок шта не. ''Безимене патике''? Излазим и ја и нај ДИВ зато ште нема где да се изађе, није оправдање, али како би слатко бацио тону динамита у њега у суботу увече око 12 сати, због будућих генерација. Нисам материјалиста, можда сам био у једном тренутку, али онда сам схватио, шта ме заиста чини срећним. То је моја породица, моја кева, мој ћале, мој брат! Наравно и другари. Гази се преко свега јер у Бога нешто и не верују, монета је нешто најсветије. Оправдање им је да су времена тешка... Нису, тешки су у људи...