Мачва и ја

Мачва у почетку мог живота није заузимала неко посебно место у мом животу, вероватно јер сам одрастао у околини у којој су сви навијали за београдске клубове, па сам и сам под тим притиском симпатисао Црвену Звезду. Како сам постајао све старији, моја интересовања су се мењала, тако да сам све више времена посвећивао спорту него музици. Неуспела фудбалска каријера ме није одвојила од фудбалског терена, са траве прешао сам на трибине. Волим фудбал, признајем, то је посебна игра, ако волиш да га играш онда волиш и да га гледаш, ако си мало емотивнија особа онда га на другачији начин гледаш. То је моја 16-та година живота, једног дана пролазио сам поред мачвиног стадиона, Мачва је играла првенствену утакмицу, на стадиону је било врло мало људи, било ми је жао да један такав клуб, који у нашем граду важи за фудбалску величину има такву мизерну посету и поред лоших резултата. Пошто сам од рођења био осова која је волела и поштовала своје, осетио сам неки позив да кренем на утакмице, тада на Мачви још није постојало организовано навијање, то ме нијо толико у то време занимало. Јер сам само желео својим присутвом на стадиону да дам подршку Мачви, да дам свој допринос за свој град и његов спорт.  У том тренутку се јавља и организовано навијање на Мачвином југу, један од мојих најбољих другова из школе био је у причи везаној за групу и име ШАНЕРИ ШАБАЦ. Питао ме је да ли желим да кренем да навијам са њима, рекао сам да већ дуже време планирам да кренем соло на текме, али пошто идеш и ти ићићу са тобом. Прва моја текма и у навијачком смислу била је против краљевчке Слоге, предпоследње колу, утакмица која није ништа у резултатском смислу значила, Слога је те сезоне већ биал осигурала пласман у другу лигу. После утакмице, отишаи сам на вопи са пар тада само познаника да попричамо и томе да ли желимо да идемо на Мачвине текме организовано у виду навијачке групе, понесен утиском са утакмице рекао сам да желим, и све је почело... Последња утакмица у сезони 2008/2009 била је и моје прво гостовање, утакмица се играла на Убу... Изгубили смо, као против Слоге... Но то ме није поколебало у намери да наставим да бодрим највећи шабачки клуб и један од најстаријих у Србији. Е сад морам да признам да сам на почетку свега ту Мачву само поштовао, временом, када сам пролазио стотине километара само због ње, када сам се стварно радовао због њених победа, када сам био најтужнији човек на свету када изгуби, када сам имао проблема због ње, када је моја личност и образ доведен у питање само због тога што сам бранио име ФК МАЧВА старо 92 године, јер никада ниасм дозвољавао нити ћу икада дозволити да се име једне такве иституције вређа и омаловажава без икаквих основа. Када се цео  живот и љубав према нечему свела на црвено-црну боју, схватио сам да сам се променио као особа и да ми се живот променио. Почео сам да живим животом Ултраса, викенде сам проводио на текмама, стекао другаре за цео живот, екипу која је лојална, са којом сам прошао пуно лепих ствари али и ружних, те ствари су нас само чиниле јачим, не само нас него и нашу љубав према једном од најстаријих клубова у Србији. Мачва сада у мом животу, заузима важно место, када то кажем људима смеју се, јер су учени да то могу само Титови близанци. Признајем мрзим их, али их поштујем, наравно моја мржња према њима није и никада неће бити ни у пола већа од моје љубави према Мачви! Свој живот не могу да замислим без Мачве,а недељу без Мачвине текме. То опсесија прерасла је у љубав која се не може заборавити ни искоренити! Сама помисао на то да бодрим такаву фудбалску величину стару 92 године, која је играла фудбал 26 година пре неких партизана и петокрака, мене чини срећним и поносним Шапчанином! Где год да је био у где год да ја живео у будућности!

Да напоменем само да је сам ово писао пре 2 године, и да видим има великог помака у мом размишљању, све је то прерасло у страст, само не више тако клиначки.