Љубав... Сви се питамо шта је важније, бити вољен или волети, то је као да питамо птицу које је крило важније лево или десно, то сам негде прочитао, и сматрам да је тачно. То не бира памет него срце... Тихо, најтише, ушла је у мој живот окренула га наопачке, неким стварима дала смисао, а онда као снег зими са првим сунцем почело је да се топи нешто, нешто што је тој нашој причи давало смисао, почело је да ме буди из сна, и да ми лупа шамаре реалности и суровости живота. А ја сам хтео, да будем њен, цео, да јој будем све, да будем онај који је буди, нежно, онај који је чува од других, онај који ће је слушати, њеном животу који је у хаосу дати смисао. Да је браним од других, да јој будем подршка, њена радост. За узврат ја нисам ништа тражио, ништа што људско биће другом не би могло пружити. Хтео сам само да буде поред мене, да када ми је тешко да ми њен осмех да снагу, радост. Њене очи да ми буду огледало и којима би се само ја огледао... Али... Увек има оно ''али''... Maштао сам о томе како се љуби, како ће се осећати када прође својом руком кроз моју косу, како ће се јој бити када осети мој дах на свом врату, шта ће ми речи када јој будем на ухо шапутао оне најлепше речи које никад није чула, увек се питао да ли би она мени рекла нешто слично, узвратити, или ме чврсто загрлити и пољубити као неког кога зна цео живот а дуго га није видела а ко јој пуно значи, ето све се то питам... Замишљам и на јави и у сну, будан сањам њене додире, моју руку у њеној... Али... Све праве љубави су тужне.
Нема коментара:
Постави коментар